Svet iz mog ugla

Utrčavam u autobus sa dozom olakšanja jer znam da neću zakasniti. U autobusu normalno vrućina i previše namrštenih i negativnih ljudi. Što mladih, što onih odavno umornih od života. Je l' sam to samo ja   ili se i vama čini da su ljudi sve više usamljeniji i tužniji? I da li način na koji vidimo ljude i svet predstavlja naš pogled i naše razmišljanje ili realnu sliku?

Ne želim da zvučim kao baka iz pomenutog autobusa, ali činjenica je da je ovaj svet i ovaj život toliko ubrzan i opterećen da mnoge stvari koje su oko nas ne primećujemo. Koliko puta vam se dogodilo da novootvorenu prodavnicu vidite tek nekoliko meseci kasnije, iako tom ulicom prolazite svakoga dana? Znam da se sigurno i vama to dešavalo. Ako je tako sa vidljivim stvarima, šta je sa onim sakrivenim? Koliko ljudi pored nas prođe svakodnevno, sa koliko njih smo se sudarili dok smo užurbano prolazili, sa koliko njih delimo slične ili iste probleme i životne priče? Svi smo različiti, ali zapravo isti. Sve nas nešto muči i polako izjeda iznutra, svakom je svoja muka najveća i toga smo svesni. Moje mišljenje neće promeniti ljude, neće ih naterati da obrate pažnju na lepe sitnice i da se zbog njih nasmeju, ali bih volela kada bi se svako od nas vratio na neke trenutke iz života jednog petogodišnjeg deteta. Da za promenu gledamo iz drugačijeg ugla, da se više smejemo, da ne budemo egoistični i da iako ne možemo da pomognemo nekome budemo dovoljno ljudi i da saslušamo druge. Mislim da je veliki problem današnjice što su ljudi zaboravili da budu ljudi.

Све што човек ради и у шта улаже љубав, вољу и жељу јесте уметност, јер уметност није ништа друго него рад прожет љубављу. Тај рад може бити најпростији, али и онај највиши, најбитније је да је то некакав рад који мења свет на боље. Уметност вуче друштво напред. Уметност помаже људима да схвате да су јединке које фале једне другима. Уметност зближава људе. Уметност је стварање. Уметност је дело, које сваки човек остави иза себе, на овај или онај начин, а да каткад није свестан шта је урадио. Некада се деси да неко уметничко дело остави толико јак утисак да се испунимо различитим осећањима и останемо без даха...

Уметност свако другачије осећа. Ја, лично, уметност доживљавам попут ветра - стално осећаш да је ту, да је присутна, да дува од некуд, а не можеш да је видиш. Уметност се доживљава. Њоме се усхићујеш, заљубљујеш, очовечујеш, њоме изражаваш своја најдубља осећања, примећујеш детаље, откриваш страст, пловиш у будућност. Уметност је за мене увек нешто лепо. Али кључно питање - на који начин лепо? Уметност мора да буде лепа сама по себи, чак и ако говори о најружнијим темама, јер циљ уметности је да у људима пробуди осећање за себе и за друге око њих, а то се може постићи само на један лепо украшен и стилски обликован начин. Уметност је део живота, а сам циљ људске креације, обликовање нечег новог, стварање неког дела које ће остати иза нас јесте само по себи лепо.

Циљ уметности је да нам помогне да схватимо да нисмо једини на свету и да је људски живот тако кратак, а ипак несагледиво дубок и занимљив. Можда је боље рећи да је уметност за мене сваки вид покушаја да се свет обликује на један несвакидашњи, јединствен, хуман начин, прожет топлином људског срца и ширином његовог знања. Уметност изграђује и ствара људе. Уметност, ма у ком виду, доприноси нашем бољем разумевању људске личности и проблема са којима се она суочава. Уметност је живот, јер најтеже је умети живети. Онај ко проникне у тајне умећа живљења, проникао је у све тајне и поре живота.